НАЧЕЛО

Не осећамо супротност између слободе и закона, јер моја слобода у себи имплицитно садржи поштовање слободе других, а то је основни закон. Не осећамо супротност између напретка и традиције, јер полазе из истог извора – из мудрости живота и историје. Не осећамо противречност између слободе и морала, јер моралне вредности човек прихвата само на основу властитог избора, а никада на основу принуде. Осећамо, међутим, супротност између индивидуалистичке природе човекове и његовог неприродног колективистичког поробљавања.

Вацлав Клаус

 

НАЧЕЛО ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА ЗАЈЕДНО ЗА ШУМАДИЈУ
Историјске српске престонице препуштене су данас перспективи провинцијалног трајања и чамотињи, а поједине чак и туђој управи. Лишене не само властелинске моћи, утицаја, угледа и сјаја, оне су по правилу загасиле дух предузимљивости и амбицију, задржавши само једно умирујуће и необавезно сећање на дане старе славе из којег не произилази никаква дужност низакога. Чак начин неговања тога сећања на достојнију прошлост недвосмислено указује на жељу да се њиме само надокнаде губици које производи садашњост и актуелне ускраћености. Тако се опомињућа свест о улози и значају места, које му је национална историја већ једном доделила, претвара у компензацију и мит који само употпуњује хоризонт паланке у који су се затвориле историјске српске престонице.

Том паланачком хоризонту припада и ваздања спремност да се за све окриви Београд, као актуелна престоница, централно седиште стварних моћи и суштинско одредиште метрополизације живота у Србији данас. Колико је истинита толико је и неаутентична и претворна та увежбана бирократска игра премештања одговорности, уиграна вештина паланке да све пребаци на рачун Београда. Далеко од тога да је Београд у свим тим стварима сасвим невин, јер он, као неприкосновени центар дубоко централизоване српске државе, снабдевен искључивим атрибутима једине престонице, не само да ведри и облачи по Србији, него је својим силама увелико превазишао оквире послова и почео да утиче чак на метафизички план, где се концептуализује сам смисао живота у једном нараштају. Тако је однос Београда и Србије сасвим читљив у дијалектици категоријалних метафизичких опозита присутно – одсутно . Узбуђења, вредности, па и сама стварност, могу да се стварају и одрже само у Београду, тамо се мора бити присутан, е да би се уистину било, а све што постоји по унутрашњости Србије у дубокој је сенци и под знаком питања, стављено у заграде и небитно и као такво дотрајава у виду реалног привида у којем је свако прегнуће излишно и унапред осуђено на пропаст и бездан заборава. Србија тако постаје један тамни вилајет у којем је свака егзистенција и судбина случајна и њен се пут стропоштава право у бунар, а Београд се онда издваја као једина тачка светлости, то јача и светлија што јој је позадина тамнија. Међутим, није Београд крив што природна тежња воље за моћ, да се шири, нигде не наилази на отпор прегнућа другачијег усмерења. Не може Београд да буде искључиво одговоран што су вароши по Србији, па чак и бивше престонице, изгубиле меру самопоштовања и потребу самопревазилажења. Ваљда барем о нечем одлучују и тамошњи прваци и угледници, политичари, ствараоци, предузетници и сви други који тако комфорно воле да се скривају иза прецењеног значаја оних који су наведени као први. Наиме, тачно је да је све у Београду, владајуће и опозиционо, владино и невладино, приватно и јавно, на један нагонски начин свесно свога системског преимућства и спремно да га заступа и брани као једном за свагда стечени привилегиј, али је и пасивност људством и територијом обимније унутрашњости, та спремност да се пред питањем одговорности за усмерење и стање нације све свали на Београд, само саставни део једне исте београдске престоничке парадигме.

Комформизам, лични каријеризми, рајетинско башкарење паланке у разрешењу од личне одговорности, с једне, и европски сјај београдске метрополе с друге стране, само су крајности спрегнуте у јединствену структуру која регулише токове вредности и живота у данашњој Србији, а која је већ названа београдизација Србије . Београдизација и није друго него више социологизирајући назив за оно што се, некада као зла слутња, а данас као реална претња, с историјско-епском интонацијом назива свођењем Србије на београдски пашалук. То је можда и најконкретнија слика зла које је српској култури и националном бићу нанела комунистичка револуција и режим Титове Југославије. Суочено са експлицитном осудом великосрпског национализма, у име које је најпре отвореном терору, а потом сублимираним облицима репресије, био подвргнут чак и мали српски човек, национално биће је налогом опстанка и одржања било позвано да се прилагођава. Као да се у колективном памћењу није могао пронаћи прилагођенији модел одржања за дати обим репресије од оног који је изграђен за турског вакта и зулума. Тако је српско национално биће, увелико задојено грађанским вредностима и европски формирано, прилагођавајући се запту комунистичке револуције и адетима самоуправног социјализма, морало да пробуди рајетински атавизам и да по историјској скали регредира до пререволуционарне форме обликовања живота изграђене у оквирима београдског пашалука.

Ако демократске промене у Србији имају карактер и снагу новог друштвеног уговора, процес децентрализације и деметрополизације државе и друштва је непосредно предстојећа неминовност, а са ширег националног становишта он има и одлике националног ослобођења. Тамо одакле је једном буђење Србије и кренуло, где је резервоар народне воље и енергије обнове, природно је да отуд крене и овај талас еманципације, из државног и државотворног средишта и националног срца Србије, из Шумадије и прве престонице обновљене Србије, из Крагујевца. Национално важни послови који су у Шумадији и Крагујевцу започињали украсили су концем дело. Крагујевац и данас припрема један нови почетак, са свечаним намерама, позивајући Србију на сабирање у сопствени и поуздан основ, на враћање у сопствени историјски и цивилизацијски коридор.

Модерна Србија је настала у првој половини XIX века као локална самоуправа у Крагујевцу. Ту је она, изградњом првих националних институција образовања, културе, политике и права, определила сопствени европски идентитет. Између националног и европског, у целокупној докомунистичкој историји модерне Србије, стоји знак једнакости. Данашња европеизација Србије не може да успе ни као бриселска, а камо ли београдска идентитетска хирургија. Ступање Србије у европску заједницу просвећених народа није питање спољне политике и неће се догодити као вешт дипломатски маневар. Зато што је то унутрашње питање организације и дистрибуције заједничких вредности. Европске вредности не могу у Србији да се приме као имплант јер су сопствена тековина у статусу потиснуте баштине. Дисконтинуитет са наслеђем поретка успостављеног силом комунистичког терора и повратак сопственом грађанском наслеђу представља свечану, шумадијску капију за поуздан улазак у Европу.

Слобода као извор приватне иницијативе и социјално одговорна држава као партнер у грађењу тржишта које напредује.

Човек, то је слобода, и само она зна за одговорност. ена материјална и духовна добра могу да чине истинско богатство зато што се само у елементу индивидуалне слободе човек потврђује као продуктиван. Због тога нису квантитети оно што разликује државу од обданишта. Све политичке конструкције које врхуне у неком од модалитета покровитељске, усрећитељске, очинске државе, јесу уговор са ђаволом. Ђаво најпре засипа наградама. Захтев за извршење дела он испоставља на крају. Пошто је већ успео да плати, дариваном препушта драму самопрепознавања у улози предујмљеног испоручиоца. Заплет је увек исти, тражи се душа, човек сам, а то је слобода.

Држава која нема право надзора над личном слободом појединца није држава која би смела да прихвати дужност бриге за његову личну срећу. Од давнина знамо да човек не може бити срећан сам. Заједница је услов његове личне среће, а она се успоставља у медијуму размене. Заједница шира од породичне заједнице љубави, заједница грађана, обликује се као тржиште, било као трг, место комуникативне размене и јавности полиса, било као тржница, када заједница на истом месту размењује материјална добра. Грађанско друштво, то је тржиште. Заштита тржишта је основна брига државе, а његова сигурност је еквивалентна сигурности права на власништво.

Транзициона приватизација с пања је извор опште несигурности и кризе државе. Тај процес мора бити окончан брзо и не без остатка. Држава се појављује као фактор стабилизације поверења и као носилац социјалне одговорности. Због тога стратешки значајна, крупна имовина, мора да остане у јавном власништву, јер је она основ државних гаранција. Међутим она нити треба нити може да буде конкурентска претња приватном капиталу на тржишту. Она треба да представља изазов за партнерство приватног и јавног сектора које побуђује инвестициону активност. Таква активност је једини здрав облик трајног превазилажења социјалних тензија кроз стварање услова за пуну упосленост.

Таква држава не стоји изнад нити изван тржишта. То није држава стражар, нити држава полицајац, њена метафора није униформа. То је држава чиновник, њена метафора је кружни шалтер, али само у таквој држави и униформа може да добије своје грађанско достојанство. Таква држава не води друштво ка коначном стању ствари нити једне задате утопије. Она прати живот на путу који граде слободни појединци повезани мноштвом предузетих послова. Управљање правилима, која више препознаје у живој делатности него што их за њу прописује, она премерава у односу на једну, чини се, опште прихваћену тежњу: стварање и одржање екстензивне и јаке средње класе која је реално способна и расположена да троши.

Таква држава, у суштини, почива на једној признато шумадијској црти, а која је заправо срж универзалне људске довитљивости – то је природна и здрава потреба да се напредује.
ПРОГРАМ ЗАЈЕДНО ЗА ШУМАДИЈУ
Основу Програма ''Заједно за Шумадију , чине :

- Децентрализација
- Евроатланске интеграције
- Економски препород у циљу стварања јаке националне економије, као једине реалне основе социјално одговорне државе.


I Децентрализација

Један од основних елемената модерне државе јесте децентрализована државна власт.

Сва своја основна права грађани остварују на териротији на којој и живе. У том смислу, ''Заједно за Шумадију '' ће се залагати да се јединицама локалне самоуправе, које су организоване у складу са Уставом Републике Србије и Законом, доделе што шира права о обавезе а како би исте могл e на најбољи могући начин да изађу у сусрет својим грађанима у остваривању њихових права и испуњавању обавеза.

Поред грађана који живе на одређеној територији, директно заинтересовани за имплементацију принципа свеобухватне децентрализације јесу и страни инвеститори. Наиме, они и те како желе да у локалној власти виде озбиљног преговарача у реализацији својих инвестиција, а тога нема без трајног преношења бројних овлашћења, са којима сада располаже Република Србија, на ниво јединице локалне самоуправе, почев од доношења прописа којима би се, у складу са начелом Устава Републике Србије да јединице локалне самоуправе имају своју имовину, најпре вратила имовина јединицама локалне самоуправе, уједно укинили постојећи прописи којима је уређено располагање средствима која су сада у државној својини и та област уредила потпуно новим прописима на најбољи могући начин, у складу са Уставом, а вођени правилом да стварју на најмудрији начин располаже онај ко на њој и од ње живи.

У Европској унији се такође даје посебан значај децентрализацији, нарочито кроз Комитет региона. Тежећи статусу стицања пуноправног чланства у Европској унији, Заједно за Шумадију ће у свом раду промовисати и принципе на којима почива Европска унија, а један од тих принципа је и децентрализација државне власти.

Заједно за Шумадију ће се, у складу са Уставом и Законом, залагати за увођење нових изворних прихода јединица локалних самоуправа. Наиме, под новим изворним приходима јединица локалне самоуправе, Заједно за Шумадију не подразумева увођење нових фискалних обавеза на терет грађана, већ уступање дела прихода који сада припадају Републици Србије, јединицама локалне самоуправе. Уступање не значи садашњи трансфер републичких буџетских средстава, већ, у складу са Уставом, признавање одређених прихода које, заједница иначе остварује, за изворне приходе јединице локалне самоуправе. Проширену надлежност, коју би у децентрализацији добили органи локалне самоуправе, морају да прате и повећани изворни прилоди јединице локалне самоуправе, јер се само на тај начин проширена надлежност може, на добробит свих грађана, остварити.

II Евроатланске и друге међународне интеграције

Окренути будућности, а поучени прошлошћу, Заједно за Шумадију ће се у свом раду залагати за коректну, равноправну и колико год је то могуће, реципроцитетну сарадњу са свим земљама међународне заједнице и међународним организацијама чије почивају на идеалима светског мира и благостања. Поред Уједињених нација, Савета Европе, Савета несврстаних и других међународних организација чији је Република Србија члан и чије чланство у овим организацијама Заједно за Шумадију подржава, нарочито ћемо дати свој допринос убраном придруживању Европској унији као и уласку Републике Србије у NATO.

Међународна сарадња, за коју се Заједно за Шумадију залаже, јесте и закључивање што више нових билатералних међународних уговора са земљама међународне заједнице о безвизном режиму, а нарочито приступање мултилатералном међународном уговору ''Шенген'' о безвизном режиму.

Трговински аранжмани, како са земљама Европске уније, самом Европском унијом, Сједињеним Америчким Државама, Кином, Русијом и другим земљама међународне заједнице морају се унапређивати а на добробит свих грађана Републике Србије.

Заједно за Шумадију се такође залаже за сарадњу локалних власти земаља међународне заједнице, у складу са Уставом и Законом, а на равноправним основама, како би органи јединица локалне самоуправе Републике Србије са органима сличних јединица локалних самоуправе страних земаља, разменили стечена знања и искуства све у циљу имплементације програма који су у иностранству већ дали одређене позитивне резултате, што све за крајњи циљ има убрзавање економског развоја јединице локалне самоуправе и отварање нових радних места.

III Економски препород у циљу стварања јаке националне економије, као једине реалне основе социјално одговорне државе

Јачање националне економије на првом месту, која треба да се развија на реалним основама тржишне економије, уз интервенцију државе усмерене само у циљу потенцирања производње а ни у ком случају у циљу управљања економијом.

Интервинција државе у циљу потенцирања производње јесте иницијална помоћ малим и средњим предузећима повољним кредитима и њихово ослобођење од неких врста фискалних обавеза за одређени временски период.

Помоћ великим гигантима никако не сме да буде усмерена на давање директних субвенција. Заједно за Шумадију не искључује могућност давања субвенција великим предузећима, али оне морају да имају за циљ искључиво повећање квалитета и обима производње и запошљавање нових радника, односно да једина функција субвенције може да буде да појача куповну моћ појединца и на тај начин поспеши производњу.

Социјално одговорна држава, а Заједно за Шумадију ће свијим утицајем тежити да Република Србија то постане, једино може да постоји на темељима економије која у потпуности почива на принципима слободног и отвореног тржишта, са једне стране и способности државе да од носилаца такве економије наплати, Законом а у складу са Уставом, установљене порезе и друге фискалне дажбине, како би социјална компонента могла да буде остварена.

Под социјалном компонентом, Заједно за Шумадију подразумева давања угроженом делу становништва које не може сопственим радом остварити средства за живот себи и својој породици и подмирити трошкове пензиског и здравственог осигурања и давања за случај незапослености. Пензије, инвалиднине и здравствене услуге, које користе и остварују запослена лица не могу бити део социјалне политике Републике Србије, са разлога што ови фондови требају да настају од средстава које запослени уплаћују, а са разлога што су ова средства зарађена на слободном тржишту рада те представљају већ плаћену услугу, односно осигурање.