ЧЕМУ ЈОШ ДЕМОКРАТИЈА?

zzs
Нестручно и неодговорно вођење градских финансија
November 14, 2016
zzs
Крагујевац тавори као и његов парламент
November 29, 2016

ЧЕМУ ЈОШ ДЕМОКРАТИЈА?

sale protest

ЧЕМУ ЈОШ ДЕМОКРАТИЈА?

Класично је већ место социолошке лектире једно страшно присећање Макса Хоркхајмера, представника критичке теорије друштва и коаутора славне ”Дијалектике просветитељства”, присећање везано за боравак у лабораторији природњака, у амбијенту пуном занимљивости и изненађења за сваког ко није вичан експериментима на животињама. Наравно, поред свакаквог звериња, љупких животињица, па и оних питомих, поред читавог лавиринта кавеза поређаних на спратове, ту су се налазили различити мерни инструменти и разноврсне лабораторијске експерименталне справе. У једном тренутку нелагоду изазива помисао на бројне мајмуне, пацове, псе, који пролазе кроз сва та испитивања и покусе, од којих су многи засигурно болни, а за нелагодом долази и чуђење над необичном околношћу: у окружењу зверињака у којем се лабораторија, заправо, налази, упркос присуству толиких животиња, влада необично дубока, чак потпуна тишина. Прави шок доноси објашњење љубазног домаћина, природњака: свакој животињи се, одмах при довођењу у лабораторију, најпре пресеку гласне жице!

Успостављање власти Српске напредне странке над Србијом одиграло се под истим или бар поредивим околностима: Србији су најпре пресечене гласне жице! Тачније, уз благослов мисије ОЕБСа и без противљења ЕУ, под лажним изговором реформе система јавног информисања и повлачења државе из медија, Српска напредна странка је распродала будзашто медије градова и општина Србије ”поверљивим” тајкунима, најчешће без икаквог искуства у тој делатности, условила финансирење ове делатности етиком послушништва и срозала цивилизацијску и уставну вредност слободе говора на ниво совјетске губерније из времена једнопартијског комунистичког система. У Србији нема ко да се чује осим Александра Вучића и нема другог информативног формата осим билтена Српске напредне странке. Српска јавност је или монолошка, неупитна агитација и пропаганда или полуилегално, маргинално поговарање које званично има статус непријатељске пропаганде. Дакле, у Србији јавност чињенично и неоспорно уопште не постоји. Друштво без јавности је оксиморон па би исправније било рећи да је то друштво привида, симулација друштвености илити друштво без реалности. Надоместак реалности су креације афера, атентата, државних удара, предратних стања, надљудских напора премијера, историјских успеха владе, … креације које настају у кабинету и породично-пословном интимном провизоријуму који се у таблоидима и забавним медијима, стубовима реалности и информисања, очитују као држава и њена владајућа странка СНС. Градови, општине, привредни системи, војска, полиција, друштвене делатности, речју историјске тековине српског друштва, егзистирају још само као остаци – трагови наслеђа случајно одолели доминантној пустошећој сили свеопштег затирања. Све се то одиграва уз прећутно одобравање и експлицитне похвале високих представника ЕУ који у описаном виде ”очигледан напредак Србије у евроинтеграцијским пословима”.

Да ли се над Србијом спроводи некакав геополитички експеримент? Да ли смо сви ми покусни кунићи, пресечених гласних жица, захваћени дејством агенса који се управо на нама тестира?

Рапорт са места затирања

Као одборник ЗАЈЕДНО ЗА ШУМАДИЈУ који у опозиционој мањини скромно партиципира у раду Скупштине града Крагујевца, разумљиво, не располажем потребним информацијама за свеобухватно сагледавање друштвених збивања и прецизан одговор на тако сложено питање. Примећујем, наравно, индикативне догађаје, као што је међународни регионални скуп у Београду, посвећен управо слободи говора и стању медија. Скуп отвара председник српске владе, Александар Вучић, што је протоколарно уобичајено, али скуп демонстративно напуштају, управо због премијеровог обраћања, не тек угледни појединци, него читаве организације српских новинара, што није ни мало уобичајено. Међутим, они не да не добијају потребну прилику да објасне свој протест него ни сам догађај не завређује адекватну јавну пажњу? Ако новинари у Србији немају медијског простора да изложе свој критички став према политици владе, какве су тек шансе грађана да изнесу сопствено мишљење?

Примерено мојој скромној улози у јавном животу, мени, заправо, нису ни потребни некакви посебни подаци и експертска вештачења да бих приметио оно што се намеће голом оку сваког иоле заинтересованог посматрача: град Крагујевац је поприште поменутог затирања. Све развојне функције града су у стагнацији, систем комуналног одржавања пред колапсом, а локална самоуправа је фактички суспендована!

У Крагујевцу не да нема никаквих нових инвестиција него су чак и исмејани Дизниленд и помпезно најављивано кинеско свињогојство остали на нивоу недомашених пустих сањарија. У недостатку системске бриге и елементарног поштовања преузетих обавеза и рокова, чак се и старе инвестиције запуштају и губе, попут Фијатове редукције обима производње. О репрезентативним функцијама престижа боље и не почињати: шумадијске канцеларије више нема у Бриселу, крагујевачких спортских клубова нема у првим лигама и на престижним такмичењима, Крагујевац се не помиње ни у осиротелим националним културним дешавањима, а способност самотематизације града потпуно ишчезава у мутавости придављених и погашених медија . Град се урушава, а на његовом месту израња паланка: провинцијална пустош дремљиве периферије, као што је и у било којој забити у унутрашњости етатизоване Србије.

А како би и било икаквог охрабрујућег и позитивног тренда кад је прва брига СНСових протагониста јавне политике у граду, била и остала, маргинализација системског носиоца локалног развоја – самоуправе града Крагујевца. Средишњи орган локалне самоуправе, Скупштина града, сведена је на декоративно присуство и активно збрињавање функционера и чланства градских одбора партија удружених у заједничком локалном подухвату затирања града. Седнице скупштине одржавају се тек колико мора, по сили закона, е да се незаседањем не изазову превремени локални избори. Скупштински одбори, који би у развијеном парламентаризму требало да су креатори ресорних јавних политика, по први пут не функционишу: њихов кворум бојкотује и обара скупштинска већина!? Када се седница Скупштине града и закаже њен дневни ред је без тема од примарног значаја за живот града: крцат процедуралним тачкама усаглашавања с изменама закона. Једино никад не изостаје тачка Избори и именовања, јер треба намирити чланство и партијске дилове већине. Када се нека тема од јавног интереса и појави, истинска расправа није могућа: реплике се не дозвољавају, дискусије се ограничавају бестидним упадањем председавајућег у реч и време опозиционих одборника. Чак се изричу опомене, казне, гасе се микрофони. Ни скупштинске конференције за новинаре опозицији нису више сигурно средство рада и оглашавања, јер председник Скупштине града, произвољно, и то уме да забрани!? Дух нетрпељивости, антипарламентаризма, сирове воље која нема шта да образлаже и која не трпи приговор и полемику, скоро да једва подноси то што Скупштина града уопште и постоји. Град Крагујевац је плен, породични, приватни и партијски, а ко се у тај концепт не уклапа може сматрати чином милости и толеранције то што се исељавање од њега не захтева. Још увек.

Знам да бих рекао полуистину када бих признао тривијалну чињеницу: као одборник Скупштине града Крагујевца ја не знам ништа о томе шта се у локалној самоуправи планира, ради и дешава. Иако ништа не бих том изјавом слагао, то би била само полуистина, јер се баш то и ради: ништа. Само полу-истина: јер оно што се ипак ради није јавна ствар, већ полуприватно пословање у које су укључени само посвећени. Слутимо да ту спадају припадници породичног, пословног и партијског окружења градоначелника. Али то су само слутње и нагађања.

Какви смо то ми Енглези?

Слом јавности у политичком животу града Крагујевчани, међутим, не виде као проблем. Као и грађани Србије, они већински, изразито подржавају СНС и такву политику. То се види по резултатима недавних избора, али и по подршци која се властима даје на сваки јавни позив, затим по ускраћивању одзива на позив опозиције, као и по одсуству било каквих масовнијих протеста. Незванични подаци говоре да је број чланова СНС у Србији у сталном порасту, те да већ превазилази по обиму чланство некадашњег Савеза комуниста, а нема никаквих разлога због којих не бисмо веровали да је и у Крагујевцу управо тако. Не знам да ли су Крагујевчани постали баш Енглези, али да деле ставове ЕУ по питању карактера и успеха своје власти, у то нема никакве сумње.

Постоји само једна нејасноћа. Због чега ЕУ нема разлога да се удубљује у овдашње прилике, те рутински и благонаклоно, о свом јаду забављена, дипломатски поздравља европски оријентисану владу Србије, некако се чини саморазумљивим. Да парафразирам Винстона Черчила, европски званичници нису склони помишљању да ће неко њихов живети у Србији. Међутим, зашто грађани Србије имају исти такав дистанциран однос према јавном животу у сопственом друштву, тешко ми је да докучим. Да ли се и они надају да ни њихови неће живети у Србији? Да ли је само то ”живети” постало заморно и оптерећујуће?

У таквим околностима поставља се озбиљно питање смисла постојања опозиционих партија инкопатибилних саставу и стилу актуелне власти, када им је деловање већ, практично, онемогућено. Плурализам очигледно није нека изгледна ни блиска перспектива Србије. Штавише, враћање у оквире једнопартијског система је све израженија тенденција. Напросто, демократија више није реч која узбуђује грађане Крагујевца и Србије. Како ту реч користе још само професионални политичари, као да се очекује да ће даља демократизација Србије моћи да се одвија једино кроз њену дубљу професионализацију. У таквим околностима град у унутрашњости Србије, сувише велик да би се мирио с перспективом паланке, а сувише близу Београда да би имао позицију центра, тешко да икаквој вајди може да се нада.

Објављено у недељнику ”Крагујевачке”
24.новембра 2016.

Саша Миленић, потпредседник ЗЗШ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>