РАЊЕНИ ОРО – Размишљање једног обичног крагујевачког одборника

BOH_0143
Нови директори комуналних предузећа изабрани мимо закона
August 5, 2016
images_cms-image-000001422
Инсајдер: Приватизацијом медија до некретнина на ексклузивним локацијама
August 22, 2016

РАЊЕНИ ОРО – Размишљање једног обичног крагујевачког одборника

sale protest

РАЊЕНИ ОРО
Размишљање једног обичног крагујевачког одборника

Ништа не бих знао да вам кажем о Мирославу Петрашиновићу. Оно што је сам о себи написао и што је званично прочитано на конститутивној седници, када је изабран за председника Скупштине града Крагујевца, представља све што се могло дознати. Ништа више, ни пре ни после тога, ни у политичком, изванполитичком, нити у било ком другом контексту. Напросто, како се то учтиво каже, за господина нисам изволео чути, премда сам веома радознао човек.

Не бих волео да неко помисли да имам некакве резерве у односу на председника Скупштине града Крагујевца, његов легитимитет или веродостојност. Не, немам их, баш као ни у односу на Скупштину. Они су резултат слободно изражене изборне воље грађана Крагујевца и самим тим истинска репрезентација града. Отуда све моје резерве и сумње иду једино у правцу Крагујевца, као града, али то је већ културолошка тема, значи, по имену јасно: сувишна и заморна. Пре Мирослава Петрашиновића председник Скупштине града био је Милан Урошевић, и то је, мислим, одлучујући аргумент за актуелног председника. Јер, заиста, ако може Урошевић, зашто не би могао и Петрашиновић?

И не може се рећи да је председник Скупштине града Крагујевца непредузимљив и да ништа није урадио како би афирмисао локални парламент, повећао његову видљивост, макар скренуо пажњу јавности на себе и орган самоуправе који предводи. Он је извео једну веома крупну и политички веома храбру ствар. Речено у пропагандном стилу Александра Вучића, председника Српске напредне странке, он је урадио нешто што никад нико пре у Скупштини града Крагујевца није. Забранио је одржавање конференције за новинаре у згради Скупштине највећој опозиционој одборничкој групи!? И не само то, него још храбрије: он је без икаквог правног основа забранио одборничкој групи Заједно за Шумадију да на свом ”радном месту”, у градском парламенту, јавно проблематизује законитост избора новопостављених градских директора! Али ни ту није крај ширини и смеоности његовог политичког геста: он је неосновано забранио али без скривања и забашуривања те неоснованости, чак јавно истичући неоснованост сопствене забране! Он написмено и дословно цитира одредбу на основу које Заједно за Шумадију полаже право на конференцију за новинаре у згради Скупштине града (као и толико пута до сад, као и толике друге одборничке групе у последњих неколико година) и закључује: дакле, не може! Ово је врло важан моменат, неслућене и атипичне, како се то каже, луде политичке храбрости, на којем се ваља задржати.

Ако норма каже да конференција може да се закаже и одржи пре седнице Скупштине, у току седнице Скупштине или после ње, мање храбар тумач би силом логике и принудом семантичке анализе закључио да може увек. Али председник Петрашиновић није ограничен семантиком и не држи се логике као пијан плота. Он зна да је Српска напредна странка доле, Српска напредна странка горе, свуда њени људи, свуда иста власт, дакле, може како му се хоће. Следи: не дам! Зашто? Јер у могућности смо. Тачка!

Наивни посматрач политичких прилика у граду Крагујевцу и земљи Србији, мање храбар и мање мудар него што је паралогични председник Петрашиновић, помислио би да ће такав гест испровоцирати грађанску јавност прве престонице модерне Србије и родног града српске самоуправе. Јер власт је увек, ваљда, под лупом и пише јој се минус чим нешто забрањује, спречава и ограничава. Чак и оно што се мора или је бар разумно, а камо ли кад бахато и својевољно спроводи забране супротно праву и логици. То је чиста самовоља, сатрапска произвољност и наметање личне властољубивости, интересне похлепе и нетолеранције испред и изнад правних и демократских принципа. А на право је грађанска свест посебно осетљива.

Тако наивно резоновали смо и ми, одборници Заједно за Шумадију, када смо у знак протеста против неосноване забране председника Скупштине града, планирану конференцију за новинаре, посвећену незаконитим одлукама Скупштине града са последње седнице, ипак заказали и одржали 5. августа, демонстративно, испред зграде градског парламента. Кад гола сила и бахата власт не дају нама одборницима да уђемо у ”своју кућу” да бисмо радили свој посао, за који смо и изабрани од стране грађана, онда ћемо радити на степеницама, испред општине, ближе грађанима. Позвали смо за ту прилику и све медије и све пркосне грађане слободарског града Крагујевца, чувеног по радничком срцу, пуном солидарности са обесправљенима, прикраћенима, ”пониженима и увређенима”. Како да се не идентификују са нама? Па они, баш ти грађани, нешто око 20 000 њих, изабрало је нас за своје представнике и снабдело нас обавезујућом моћи – да у њихово име одлучујемо, гласамо и дискутујемо у градском парламенту. Када су конференцију ускратили нама, њихова мисао је проказана и изгнана! Њима су бирократски одуђеним, неправним насиљем пресечене гласне жице! Они су из Скупштине грађана крагујевачких избачени на степениште! Да не говоримо о Волтеру и о преосталим грађанима, који нису бирали нас, али који знају да су, баш као и ми, само грађани Крагујевца, па ако ускраћују слободу говора нама и они су ускраћени. ”Ни са једним вашим ставом нисам сагласан, али погинућу за ваше право да слободно и јавно изложите сваки, до последњег!”

Не може се рећи да грађане нисмо видели. Пролазило је туда света, улазило у општину и излазило из ње. Лаж би била казати да нас нису ни приметили. Не могу наши људи баш да се праве да не препознају Верка, да не уочавају камере и микрофоне. Али не може се ни рећи да је ико приступио протестном скупу одборника. Прођу људи, климну главом, као мало послушају, озбиљни и намргођени, и полако, погнуте главе, продуже даље, својим послом или бар вешто градећи се да имају обавезе и икаква посла. Тек, протест није глас за који би волели да буде схваћен као њихов. Протестни скуп није круг у којем би да су уочени и препознати. Једино нису недостајали новинари. Они су, ваљда, још једина социјална група обесправљенија и од опозиције. Од оно мало медија што је у Крагујевцу преживело ”успешне” Вучићеве реформе, дошли скоро сви, барем по неки представник. Многи поразговарали са одборницима, што професионално, што приватно, а неки, богами, овако или онако, ипак пренели то што се реченог петка, у преподневним сатима, дешавало на степеништу испред Скупштине града Крагујевца. Држим да су грађани, углавном, могли о томе да се обавесте код куће, без страха да ће их неко препознати и грешком уписати у ”протестанте”.

Сутрадан видим на друштвеним мрежама и саопштење информативне службе Скупштине града која објашњава шта је Његово Величанство изволело предузети и через чега. Изабрани представници грађана, обично, сами и у своје име грађанима полажу рачуне, па би се то, некако, очекивало и од председника Петрашиновића. У трећем лицу говори се о вољи кнежева, владика … Гледам у оног орла са амблемског приказа заставе града, аплицираног уз саопштење, у митскога Крагуја који је, чудном вољом хералдичара, слетео на стег шумадијске престонице, да симболизује, ваљда, гордост, слободарски дух, неустрашивост грађанства крагујевачког. Е, мој орле, мислим се у себи. Мало даље, сурфујући, наиђем на коментар једне госпође везан за атмосферу ишчекивања нове владе Републике Србије и одлуке мандатара о њеном саставу. Каже: ”Жалосно је то што нас више не би изненадила ни вест да ће нпр. Мими Оро водити министарство финансија! Ето, докле смо дошли.” Чудно се у мојим мислима повезаше хералдички орао и естрадна Оро, гордост и понижење, достојанство и срамота, слобода и ропство, право човека и манипулација људима. Из тог конфузног надопуњавања иконографије града духом естраде и сливајућег јединства политичке моћи и етике ријалитија, ја уствари схватих којем се то политичком оквиру грађани прилагођавају, како перципирају друштвене околности и сопствену позицију у њима. Пуче ми, белодано јасно, зашто у петак не беше никога на протестној конференцији за новинаре и шта значе они смушени поздрави, погнуте главе и нема измицања грађана у пролазу.

Грађани града Крагујевца, баш као и Србије у целини, не протестују, али не зато што су задовољни, јер им добро иде. Још мање ће бити да је зато што не знају колико је политички и економски опасно и лоше. Пре ће бити да је њихова помирљива пасивност, управо супротно, израз пуне свести о тачној мери страве и ужаса. Они не протестују јер још увек верују да се зло и не воља не тичу њих лично. Погађају их, али у маси, кроз социјалне и статистичке групе, као раднике, као потрошаче, као пољопривреднике или станодавце, али то још није лично. За сада само гледају да не буду у таргетираним, ”најозлоглашенијим” тј. најризичнијим групама: да нису баш уз Верка или Пајтићеву Демократску странку, јер је преопасно. Али да би зло баш морало лично да их се тиче треба да осете да су на нишану, да им је чело саставило са мушицом. Да немају куд. Па како не осећају да је гашење медија, гушење јавности, слободе говора, пропагандно клеветање опозиције, закључно са предметном забраном скупштинског деловања изабраним одборницима, заправо, репресија и незаконито насртање на њихова људска и грађанска права? Е, у томе је и суштина проблема и непријатност одговора и сва потресност мојега сазнања. Бићу директан: знају и то, али не осећају да су тиме угрожени лично и директно, јер грађани Крагујевца и Србије, заправо, и не верују да уопште имају та права. Они ствар перципирају исто као председник Петрашиновић. Српска напредна странка горе, Српска напредна странка доле, свуда њени људи, свуда иста власт, дакле, може како му се хоће. Та власт неограничена правом грађана и потпуно својевољна и принудна у односу на њих може бити само окупациона власт? Да, управо тако је они и доживљавају. Па они су је бирали? Да, то је традиционални домаћински однос према окупатору: незамерање без преке потребе и личне срамоте. На то ми се коса дигла на глави.

Не знам да ли је председник Петрашиновић свестан кад потписује акт, ”диктиран или његовом руком писан” да баш тим актом треба да допринесе промени овог односа. Демократија и владавина права принципијелно делују јер изражавају заједнички интерес свих конкурентних страна, баш као што је и општа култура део система мира и одбране поретка. Да будем јаснији: грађани који то баш и нису, људи који оно што се неком чини као ”јединство власти” виде као окупациону власт, тако исто виде ту власт и кад је мењају, кад се од ње ослобађају. Да будем још једноставнији, народски прост, као онај ”обични српски во” који размишља у једној Домановићевој причици: никада ничија није горела до зоре, па ваља на време градити позицију са којом човек може да живи у свим околностима, дакле, ваља да негује односе толеранције и разумевања. То је смисао и оне мудрости која тражи од човека да се у злу не понизи, а у добру не понесе.

У Крагујевцу,11.августа 2016.
Саша Миленић, потпредседник ЗЗШ
Објављено у недељнику ”Крагујевачке”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>